Prethodnih desetak godina proveo sam upoznavajući veliki broj veoma čudnih ljudi. Kako čudnih? Pa, sve što nije uobičajno, tipično, očekivano, ili, kako to volimo da kažemo, normalno, ljudi obično doživljavaju kao čudno.
Čudni ljudi su drugačiji u odnosu na većinu, a to je nekada dobro, a nekada i nije. U našem društvu, nažalost, veoma često postoji predumišljaj da je sve što je drugačije automatski loše. Ako bismo analizirali zašto je to tako, najočigledniji razlozi leže u vaspitanju i obrazovanju. Onome što nosimo iz kuće i onome što pokupimo iz škole. A to što pokupimo su ograničenja, traume i najčešće prisilno smeštanje u nekakve kalupe koji nam ne odgovaraju.
Gotovo svako od nas kada se priseća obrazovanja ima neku traumatičnu priču o nepravdi. Imam ih i ja, ali imam i onih lepih, koje su se često krile na najneočekivanijim mestima. Iako sam se u srednjoj školi opredelio za smer robotike, kao najlepše pamtim časove književnosti i srpskog jezika. I iz osnovne škole pamtim nekoliko divnih nastavnika i jedan od njih je definitivno profesor srpskog.
Dobro, ali kakve to veze ima sa bilo čime?
Velike. U trećem razredu osnovne škole pojavilo se nešto novo sa čime se do tada nismo susretali u školi. Pismeni zadaci iz srpskog i matematike. Matematika nije bila nikakav problem, ali je zato srpski delovao nesavladivo. Nisam znao da pišem. Slovima sam sasvim lepo vladao, ali napisati sastav je bila nemoguća misija.
Bio sam najbolji đak, budući đak generacije sa uspešnih takmičenja iza sebe iz najrazličitijih oblasti, ali nisam znao da pišem sastave. Bio sam veoma rečit i elokventan za jedno dete od 9 godina, ali sam godinama slušao kako da bih mogao da pišem moram da čitam mnogo knjiga, da je to i umestnost za koju moraš da se rodiš i veština u kojoj moraš biti virtuoz da bi to bilo vredno pažnje. Da to treba da bude baš tako nekako kako oni to zamišljaju, a ni slučajno nikako onako kako je to u mojoj glavi.
Imao sam blokadu i majka mi je pisala pismene zadatke.
Nisam bio jedinstven po tom pitanju, dosta dece je imalo sličan problem, ali nisu imali majke koje imaju toliko smisla za pisanje, pa su moji zadaci uvek bili među boljima.
Takođe, za razliku od drugih koji bi prepisali od reči do reči, ja sam adaptirao to što pišem da ipak uključuje fraze i reči koje ja koristim, da bi delovalo autentičnije.
Jedan od važnih uzroka za ovaj problem ležao je u tome što je školska lektira bila selektirana na prilično užasan način. Nisam ja imao problem da čitam, samo mi se nije čitalo to što sam morao. Nalazio bih knjige i autore mimo tog spiska koji su me odušeljavali, ali to me niko nije propitivao za ocenu i to nije bilo bitno. Neki od tih ljudi su pisali tako zanimljivo, životno, pitko, ali autoritetima to nije bilo značajno.
Sve se promenilo onog trenutka kada je sa druge strane bio čovek koji me je ohrabrivao da slobodno, svojim rečima, na svoj način kažem šta želim, ne opterećujući se nekakvim ogradama i očekivanjima. Dve godine kasnije počeo sam da osvajam nagrade za pisanje i do kraja školovanja sam ih skupio desetak sa najprestižnijih takmičenja.
Sa takvim situacijama sam se tokom školovanja sreo mnogo puta, a verujem da bi ih bilo još mnogo više da nisam bio toliko dobar đak.
U kući sam, sa druge strane, imao slobodu i razumevanje i ako nečemu mogu da pripišem nekakav današnji uspeh, onda je to dobra osnova koju su mi moji roditelji dali time što me nisu ograničavali u interesovanjima i stvarima kojima sam se bavio. Čak i kada ih nisu razumeli, imali su dovoljno poverenja da me puste.
Da se razumemo, i da nije bilo tako, ja sam dovoljno “na svoju ruku” da bi ishod bio sličan, ali svakako je lakše kada se ide nizvodno nego uzvodno.
Da dodatno zakomplikujem stvar…
Ja sam introvert. Dugo nisam znao šta je to, ali sam znao da mi je uvek bilo nelagodno sa nepoznatim ljudima, na masovnim okupljanjima, u situacijama kada su poželjne neke neobavezne interakcije.
Naučio sam ja da to sakrijem, da funkcionišem i da se to ne vidi, ali se nikada nisam baš potpuno opustio i u naizgled nevažnim situacijama, a kamoli u onim bitnim. Trenirao sam sebe svaki dan, naučio da prevaziđem većinu strahova i danas mogu da kažem da sam visoko funkcionalan na površini.
Jedan od mehanizama zahvaljujući kojima mogu da funkcionišem je da ni ne pokušavam da budem stalno fokusiran na sve ljude, sve interakcije i sve konverzacije.
Kao i u drugim situacijama u životu, biram bitke.
U praksi, to znači da, iako ću se možda pozdraviti sa svima, neću ući u neku priču, neću postavljati kurtoazna pitanja, a ako ih bude sa druge strane odgovoriću, ali tako da ne ostavim previše prostora za neku dalju praznu priču.
Možda zvuči surovo, ali postoje neki resursi koji su ograničeni i ne moramo ih baš rasipati.
Sa druge strane, ako odlučim da nekog od prijatelja i kolega pitam nešto, recimo kako je, meni je zaista stalo da saznam odgovor. Iskreno je i to se vidi. Možda zvuči čudno, ali te stvari se zaista osete.
Teodor Ruzvelt je rekao, a Sale Đorđević lukavo pozajmio – ljude ne zanima koliko znaš, dok im ne pokažeš koliko ti je stalo.
U tome je trik – meni je zaista stalo. Zbog toga što mi je stalo sam spreman da uradim mnogo više nego što bi na prvi pogled bilo logično. I gotovo svi ljudi koji su ikada seli sa druge strane stola, uvideli su da je to tako veoma brzo. Čak i oni nepoverljivi, brzo bi bili razoružani i videli da to nije maska i gluma.
Tada se dešavaju neverovatne stvari
Čudaci se međusobno prepoznaju, a kada vide da je drugoj strani zaista stalo, spremni su da kažu mnogo toga što nikada nisu. Nekada jer nisu imali prilike, a nekada jer ih to nikada niko nije pitao.
U moj diktafon i telefon govorili su olimpijski i svetski šampioni, vrhunski sportisti, muzičari, glumci, uspešni poslovni ljudi i oni koji rade neke sjajne stvari, ali su i dalje dovoljno mali da nikome, ili skoro nikome nisu bili interesantni.
Pričao sam sa vrhunskim intelektualcima i ljudima sa osnovnom školom i iz svakog od tih razgovora dobio neke potpuno neverovatne priče. Neke uz manje, neke uz više truda, ali nijednu nisam izmislio. Neke sam samo malo veštije pretočio u reči nego što bi ih oni ispričali.
Bil Bernbah je rekao: “Marketing je studija jednostavnih vanvremenskih ljudskih istina”.
Recept za dobar sadržaj?
Slušao sam pre par godina Lazara Džamića na jednom predavanju o pisanju eseja. Analizirao je kako se komplikovanost kod nas doživljava kao odlika inteligencije, a da je suština potpuno suprotna.
Potrebno je pisati jasno i koristiti, kako je tada rekao: “ jezik bez slanine, mišićav i žilav, gde svaka reč ima veliku vrednost u tom nizu koji se naziva rečenica.” Pogledajte to predavanje, ima ga na Youtube-u, Lazar Džamić: Geometrija Eseja.
Sve ovo, može se primeniti i u drugim formatima zato što se suština ne menja.
Svaki početak je težak
Postoje ljudi koji su majstori pripovedanja, kao i oni koji su majstori nekih određenih formata. Niko od njih to nije postao bez mnogo prakse i konkretnog rada i niko od njih nije svoj prvi intervju ili tekst napisao savršeno.
Ovo je zanat, a zanatima vladaju dobri majstori. Da bi se postalo dobar majstor potrebno je vreme. Dakle, zaboravite sve što ste ikada čuli o talentu i prionete na posao. Naučite pravila igre (odnosno formata), a onda u okviru njih krenete da razvijate svoj izraz.
Ne opterećujte se ograničenjima i mišljenjem “nasumično odabranih” ljudi sa strane. Jer ako vam je dovoljno stalo do toga i ako ste dovoljno uporni i spremni da iz dana u dan aktivno radite na tome da budete bolji, čak i onda kada osetite da ste dovoljno dobri, onda je gotovo izvesno da neke sjajne priče čekaju da ih baš vi ispričate.
Potrudiću se da vam na tom putu konkretnim savetima i iskustvom pomognem!
Vidimo se u Banjaluci!
