Sve je počelo veoma davno, još u vrtiću. Kada god je trebalo da se podelimo i da jedni idu levo a drugi desno, ja nisam znao gde treba da idem kad mi tako kažu. Iako sam bio desnoruk, to nije bila stvar o kojoj sam razmišljao i koju sam razumeo, to je prosto bilo tako. Levorukih je i tada bilo jako malo, posebno što je tada i dalje bilo često da roditelji decu koja su levoruka teraju da vežbaju da pišu desnom, i ja sam bio default.. isti kao i svi drugi, po ovom pitanju.
Bilo kako bilo, vaspitačice su htele da mi pomognu, ali kako sam bio premali, umesto da me pitaju kojom rukom pišem (što sam znao, jer sam uveliko znao da pišem i računam) one bi me pitale kojom rukom jedem. I odgovor je uvek bio isti – pa sa obe. Promenio sam nekoliko vrtića i ovi razgovori su se ponavljali. Oni koji me pozaju danas, više od 30 godina kasnije znaju da se po tom pitanju ništa nije promenilo 🙂 Nekako verujem da stvari koje volimo treba da radimo puna srca, celim bićem i na kraju dana, sa obe ruke.
No, došla je škola, i pitanje se promenilo, i bilo je nešto lakše. Na pitanje kojom rukom pišeš, odgovor je bio desnom i ja sam znao gde je moja desna strana. Ipak, nikada to nije bila automatska stvar, uvek je, i danas je, to pitanje zahtevalo da ja razmislim pre nego što dam odgovor.
Međutim, ubrzo smo došli do dosta kompleksnijeg problema, i najbolja ilustracija za to je situacija iz srednje škole kada sam, iako mi i dalje nije jasno zašto, dobio jedinicu iz predmeta koji sam mnogo voleo i jako dobro znao – kompjuterske grafike. I to kod razredne.
Naime, crtao sam nešto, to je bilo dobro, i u nekom trenutku mi je profesorka rekla – pomeri levo, i ja sam je pitao – moje levo ili monitorovo levo? Ona je mislila da se sprdam sa njom, ja sam bio ozbiljan, ušli smo u konflikt, a kako je bila u nekoj minus fazi sve zajedno, to je rezultovalo jedinicom.
Ja sam probao da objasnim da je moje pitanje posledica višedecenijske dileme u kojoj kada mi osoba koja stoji naspram mene kaže da idem levo, ja ne znam da li je to moje levo ili njeno levo, jer su te stvari, u realnosti potpuno suprotne. A monitor, iako nije osoba, jeste objekat koji “gleda” u mene.
Zvuči čudno? Da, da… ja sam čudan. I da ne diskriminišemo, ne znam ja ni gde je desno, nije samo levo problem.
Ovo je samo jedna, mala i veoma banalna stvar koja mene čini različitim od mnogih od vas koji ovo čitate. Nas osam milijardi šeta ovom planetom i svi smo različiti. Imamo sličnosti, i verovatno ako delimo neka ponašanja, delimo i druge stvari i interesovanja.
Verovatno, znači u većem procentu delimo to, nego u opštoj populaciji. Ali… korelacija ne znači kauzalnost.
Iz ovoga vam verovatno nije najjasnije o čemu ću da vam pričam, ali ako se sećate predavanja od prošle godine, onda znate da se neću baviti metrikama i studijama slučaja u klasičnom smislu.
Ako se ne sećate ili niste bili tamo, rećiću vam ukratko da to nije bilo uobičajno predavanje o storytellingu u kome sam publici davao savete kako da bolje urade posao kada pišu intervju, studiju slučaja, testimonijal ili nešto slično. Pričao sam o nekim važnim pitanjima, ključnim vrednostima i tome šta je ispravan razlog i motivacija da se uopšte ulazi u ovaj posao i onda kako da se isti radi bolje.
Pomeriću se, i ovaj put, nekoliko koraka unazad i pričaću vam on nekim stvarima koje će vam možda oslikati širu sliku i dati vam teme za razmišljanje ko sam ja, ko ste vi, i ko je publika?
Jer na kraju dana – ako zaista znamo zašto, naćićemo lako najbolje kako.
